ICOM SRBIJA NAGRADA 2024
Маске и маскирање у обичајној пракси – традиционални и обновљени обичаји
Гордана Пајић
Наталија Марковић
Јелена Николић Лекић
Народни музеј Ваљево
Припрема изложбе Маске и маскирање у обичајној пракси – традиционални и обновљени обичаји, започеле смо у јануару 2024. године упознавањем са релевантном литературом. Од фебруара месеца смо почеле да стварамо мрежу сарадника по целој Србији. Сарадници су нам били музејски стручњаци, али и чланови локалне заједнице који су практиковали неке од обичаја. Током марта обавили смо теренска истраживања и договоре са сарадницима о преузимању маски и осталих неопходних реквизита. На терену смо прикупљали знања о традиционалној и обновљеној форми обичаја у различитим крајевима Србије. Консултована грађа у литератури, музејске збирке и обављени теренски рад, одредили су нашу причу о маскама и маскирању у годишњем циклусу обичаја на: коледарске поворке, поворке вертепа, беле покладе, поворке лазарица, додоле, краљиц, а ту је и прича о чаушу који припада обичајима животног циклуса. Од свих поменутих обичаја у ваљевском крају се помињу само вертепи и лазарице које се и данас негују у обновљеном облику. За традиционалне форме коледарских маски, лазарица, чауша, посебну захвалност дугујемо Етнографском музеју у Београду и Музеју „Старо село“Сирогојно на уступљеним музејским предметима. Обновљени обичаји Вертепа, Белих поклада и Краљица представљени су оделима и маскама које су нам уступили: црква у Лаћарку, учесници Лозовичких поклада, народни музеј Чачак и Ансамбл народних игара и песама „Бранко Радичевић“ из Руме. За музејску презентацију употребљена је и богата фото документација која је настајала у протеклим деценијама у Етнографском музеју у Београду, Народном музеју у Чачку, Народном музеју Шумадије Крагујевац, али и фотографије настајале у новије време у Музеју „Старо село“Сирогојно, Музеју језика и писма у Тршићу, Центру за нематеријално културно наслеђе у Београду, у приватним колекцијама сарадника, као и током овогодишњег истраживања на терену (чауш и села Воћњак код Лознице, чланови ромске заједнице из Ваљева уступили су материјал о лазарица). Ово је добар пример међумузејске сарадње у презентацији наслеђа.
Изложба "Маске и маскирање у обичајној пракси – традиционални и обновљени обичаји" потврђују значај музејских институција у очувању нематеријалног културног наслеђа.
Музејска презентација обичајиа је захтеван и комплексан задтатак, јер су они важна одлика сваке етничке заједнице. Они у себи носе вишеслојно наслеђе и сведоче о различитим културним, друштвеним и привредним процесима. Обичаји које смо истраживале и о којима говори наша изложба на најбољи начин то илуструје. Изложба и каталог који је прати, паралелно нас упућује на традиционалне и обновљене форме обичаја, па је тако за музејску презентацију употребљена богата фото документација која је настајала у протеклим деценијама у Етнографском музеју у Београду, Народном музеју у Чачку, Народном музеју Шумадије Крагујевац, али и фотографије настајале у новије време у Музеју „Старо село“Сирогојно, Музеју језика и писма у Тршићу, Центру за нематеријално културно наслеђе у Београду, у приватним колекцијама сарадника, као и током овогодишњег истраживања на терену. Добра сарадња са колегама из више музејских институција, представницима локалне заједнице и носиоцима живог наслеђа, представљају посебну вредност овог истраживања и музејске презентације. Обичаји маскираних поворки временом су губили своју примарну функцију верског обичаја и и приоритет је постао њихов друштвени карактер. Потребу да се ови обичаји сачувају и преносе на најбољи начин сведочи све чешће обнављање неких од њих као што су Беле покладе и Лазарице, па тако постају (остају) део идентитета неких локалних заједница које их чувају и преносе као део живог наслеђа са којим се пре свега упознају млађи припадници заједнице кроз креативне програме. Музејска презентација и теренско истраживање које је претходило, створили су нову базу података и документацију која на посебан начин доприноси очувању и даљем преношењу обичаја.
Активности
Теренско истраживање смо започеле 12. марта 2024. године одласком у село Вођњак код Лознице (Јадар). Овде смо обавиле разговор са Миловановић Раденком, који је једини чауш у Подрињу са обе стране Дрине. Миловановић се овим послом бави од 1980. године и још увек је веома тражен. Обичај чауша је у прошлости био познат у ширем простору западне Србије, а данас се упражњава у ужичком крају. Чауш је једини обичај из групе обичаја животног циклуса у којем је присутно маскурање, употреба разних реквитита, а пре свега капе. Чауш има задатак да забавља госте, а у данашње време он је и домаћин свадбе. Због шарене капе и других реквизита у прошлости је имао задатак да привуче пажњу нечистих сила и тако заштити младенце. Од Миловановић Раденка добили смо да преснимимо више фотографија које смо користили за музејску презентацију, чаушке капе су преузете из Етнографског музеја у Београду и Музеја „Старо село“Сирогојно.
Етнолози у разговору са чаушом из Воћњака
Обичај вертепских поворки, које на Бадње вече иду кроз село, настао је под утицајем хришћанске цркве и биле су карактеристичане за простор Војводине и Мачве. Међутим, забележене су 30-тих година 20. века и у Ваљеву. У намери да представимо ову обредну поворку ступили смо у контакт са колегом Владимиром Перићем, а о нда и са црквеном општином у Лаћарку (и свештеником Предраг Симић) коју смо посетиле 14. марта 2024. гопдине и за изложбу преузеле макету цркве (вертеп) и одећу за учеснике поворке. Захваљујући црквеним општинама и припадницима локалних заједница у многим сремским селима се овај обичај обновио. Поред преузтих реквизита за изложбу смо користили и фото документацију коју нам је уступио Етнографски музеј у Београду.
Обичај поворки краљица изводио се на хришћански празник Духови. Истражујући овај обичај кроз литературу и у разговору са другим колегама, теренски рад нас је одвео у Руму, најпре у Завичајни музеј у Руми, а потом смо оствариле и контакт са Петром Поповићем, руководиоцем Ансамбла народних игара и песама „Бранко Радичевић“ . Овај Ансамбл је 2015. године обновио обичај краљица и представља добар пример прихватања обновљеног обичаја у локалној заједници. За потребе наше музејске презентације овог обичаја преузели смо одећу краља и краљице, а поред тога користили смо и фото документацију коју нам је уступио Етнографски музеј у Београду.
Поворке о Белим покладама је обичај који је у прошлости био широко распрострањен на нашим просторима. О томе сведочи бројна фото грађа која се чува у музејима. Консултујући се са колегама ( Етнографски музеј у Београду, Центар за нематеријално наслеђе Београд, Музеј Шумадије Крагујевац, Народни музеј Чачак) добили смо на коришћење за музејску презентацију и каталог, део те грађе. Од посебног значаја за истраживање и представљање ове теме је терен који смо обавили у Лозовику (Велика Плана) 17. марта 2024. Обавиле смо бројне консултације са представницима локалне заједнице и етнологом Музеја у Смедеревској Паланци. Мештани Лозовика овај обичај су обновили и одржавају га 19 година трудећи се да задрже изворне облике маски. Међутим, постоје и неке модификоване форме као што је смотра дечијих маски о Белим покладама која се организује у Чачку. Важну стручну помоћ пружио нам је Народни музеј Чачак где се чува и део тих маски и костима.
Истраживање обичаја у којима се користе маске и маскирање подразумевало је сарадњу са више музејских институција где су ови обичаји у прошлости били заступљенији, а у неким срединама су и обновљени у последњих двадесетак година. Тако смо из Лесковаца добили грађу о обнављању коледарских поворки, а коледарске маске из Етнографског музеја у Београду. Грађу о Белим покладама у Сиринићкој жупи добили смо од Музеја у Приштини (Београд) и Центра за нематеријално наслеђе у Београду. Сарадња са поменутим институцијама и колегама, али и са другима институцијама ( Музеј језика иписма Тршић, Музеј Семберије Бијељина) помогла нам је да на једном месту прикупимо разноврсну грађу, која не само нама , него и другим истраживачима може бити од користи за тразличите врсте анализа ових обичаја.
Ова музејска прича представља обичаје годишњег и животног циклуса у којима се користе маске и маскирање у традиционалној и/или оживљеној форми. Након прикупљене бројне наративне и визуелне грађе одлучили смо да музејску причу, изложбу запчнемо са обичајима зимског годишњег циклуса са коледарским поворкама, а потом вертепима. Затим следе обичаји пролећњег и летњег циклуса Беле покладе, лазарице, додоле, краљице и затим прича о чаушу. Свака обредна поворка представљена је са једним или више штампаних постера који објашњавају обичај, а онда су ту оргиналне или реконструосане маске. Изложбу је пратио истоимени каталог, неки од обичаја могли су се видети и на видео записима (као што је филм о ветрепима за који смо добили право да га користимо). Изложба је имала за циљ да представи традиционалне форме обичаја,а потом и обновљене облике и да покаже на њихову улогу у савременом друштву која се углавном променила и није примарно религијска, него друштвена.
https://museum.org.rs/izdanja/
Изложба Маске и маскирање у обичајној пракси-традиционални и обновљени облици отворена у галерији Народног музеја Ваљево поводом Међународног дамна музеја 18. маја и трајала је до 02. јула 2024. године
https://museum.org.rs/izdanja/
https://www.facebook.com/profile.php?id=61550657279127&locale=sr_RS (18.maj 2024)
Током трајања изложбе додатни садржај представљале су радионице са школском популацијом коју је одржала једна од ауторки изложбе Гордана Пајић уз помоћ педагошке службе Музеја. Кроз радионице у два дана прошле су три групе ђака нижих разреда. Поред ауторског вођења и упознавања деце са обичајима , њихов задатак је био да сами направе маску за лице. На так начин показали су не само своју креативност, него и разумевање задате теме.
IGOR BOŠNJAK Ima li smrti posle života?, 2018. video, 4k prebačen na HDV, B&W, 7’30’’ Osnovna ontološka pitanja na kojima počiva težina ovog dela postižu se jednostavnom inverzijom redosleda reči smrt i život u dogmatskom pitanju „Ima li života posle smrti?“, što stvara zabunu kao osnovu za mogućnost novog preispitivanja.
https://biblioteka-osecina.org/maske-i-maskiranje-u-obicajnoj-praksi/
Медијску подршку изложби пружили су локални писани (лист Напред) и електронски медији (телевизијске станице и е-портал Ваљевска посла) а о изложби се могло информисати и преко сајта fb profila Народног музеја Ваљево.