ICOM SRBIJA NAGRADA 2024
32. Memorijal
Nadežde Petrović: ''Memorijal Sonja S.''
Zdenka Badovinac
Umetnička galerija ''Nadežda Petrović'' Čačak
Memorijal Nadežde Petrović je međunarodna bijenalna izložba koja služi kao svojevrsni živi spomenik jednoj od najznačajnijih jugoslovenskih slikarki, Nadeždi Petrović (1873-1915), odnosno svim borbama koje se sa njom mogu povezati. Prošlogodišnje izdanje Memorijala odgovara na pitanja o ulozi međunarodnog bijenala u sredinama, poput malog srpskog grada Čačka. Traži odgovor u aktivnom sećanju na emancipatorske lokalne feminističke tradicije u dijalogu sa gorućim pitanjima našeg vremena. Naziv 32. izdanja Memorijala Nadežde Petrović je „Memorijal Sonja S.” Ova titula je referenca na dve značajne žene rođene u Čačku. Prva je Nadežda Petrović, koja se slavi kao jedan od najznačajnijih srpskih impresionista i fovista. Manje je poznata kao fotograf Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, tokom kojih je služila i kao medicinska sestra. Njene fotografije pokazuju da su retko žene te koje započinju ratove; njihova uloga ostaje da leče rane. Druga je legendarna glumica Sonja Savić (1961-2008), jedna od najbeskompromisnijih umetnica, čiji je tragični život obeležen raspadom jugoslovenskog društva i usponom Miloševićevog režima. Bijenale se ne fokusira direktno na ove dve jugoslovenske heroine, već se gradi na emancipatorskim tradicijama u kojima one zauzimaju veoma važno mesto. Ovogodišnji Memorijal, sa svojim feminističkim prizvukom, deluje kao živi memorijal, ne samo da ističe umetnice, već i povezuje različite podređene uloge i njihove kritičke i kreativne impulse. Naslov „Memorijal Sonja S." odnosi se na glumicu Sonju Savić, ali nema mnogo veze sa njom kao konkretnom osobom. Ona je predstavljena svojim imenom, dok je njeno prezime samo skraćeno. Dakle, njeno ime u naslovu izložbe služi samo kao metafora za ulogu koja definiše konceptualni okvir ovog koncepta. U nekoliko izložbenih prostora, izloženi su radovi u mini celinama koji preispituju uloge vrste, klase, nacije i roda. Memorijal je otvoren performansom ''Život je san - poema o dve heroine'' (Vokalno-kustoski sindrom), a zatvoren predavanjem/performansom ''Jelena Vesić Reads Rock''.
„Memorijal Sonja S.“ pokušao je da se nadoveže na ideju umetnika kao aktera koji osporava vladajuća pravila uloga roda, klase i nacije, čak i onih koje nadilaze ljudske odnose i prodiru u polje međuvrsnih odnosa, iako su ove uloge isprepletane u pojedinačnim umetničkim delima i nemoguće ih je potpuno razdvojiti.
Odluka da se istakne uloga ujedinjujuće niti između radova za našu izložbu je zbog činjenice da naša stvarnost sve više liči na fikciju u kojoj glavni akteri igraju smrtonosnu igru sa nama i našom planetom. Svi se igraju istinom, lokalnim političarima, globalnim akterima i veštačkom inteligencijom. Danas se više ne može složiti šta je istina. Koja je naša uloga bliža pravom ja? U kojoj meri smo zaista mi sami, a ne neko drugi? Ono što je jasno jeste da nismo celi u svojim ljudskim ulogama, u svom polu, klasi, rasi ili nacionalnom identitetu. Naš subjektivitet ne postoji kao stabilna, nezavisna i samostalna celina, već se stalno menja u interakciji sa okruženjem, tehnologijom i drugim vrstama. Sigurno postoji samo jedna autentična uloga koju možemo igrati u našim životima, a to je uloga agenta koji može uticati na uslove koji nas oblikuju kao društvena i ljudska bića. I to se ne odnosi samo na sadašnjost, već i na našu prošlost i našu budućnost. U okviru selektorskog koncepta, u tri izložbena prostora i u javnom prostoru grada Čačka, svoje radove (neke i producirane upravo za Memorijal) izložili su: Andrej Škufca (Slovenija), Bojan Stojčić (BiH), Božena Končić Badurina (Hrvatska), Darinka Pop Mitić, Dejan Marković, Goran Đorđević (Gregor Mobius), Džejmi Hadrović Slovenija/USA), Milica Rakić, Sanja Anđelković, Željko Beljan (Hrvatska), Nika Autor Slovenija), Natalija Vujošević&Neja Tomšič&Tara Langford (Crna Gora, Slovenija, Velika Britanija), Driton Selmani (Kosovo*), Sezgin Bojnik&Tevfik Rada (Kosovo*), Vladan Jeremić&Rena Redle, Mahdi Baraghithi (Palestina), Anton Kats (Ukrajina), Walid Raad (Liban/SAD), Elvisey Pisica (Rumunija), Hristina Ivanoska (Severna Makedonija), Maja Smrekar (Slovenija) i umetničke grupe: Vokalno-kustoski sindrom, Efemerne konfesije.
Aktivnosti
Otvaranje: Performans ''Život je san: poema o dve heroine'', Vokalno-kustoski sindrom (Senka Latinović i Vladimir Bjeličić) Dve ikonične umetnice jugoslovenskih prostora, Nadežda koja se vatreno zalagala za ideju jugoslovenstva ali nije doživela njenu realizaciju i Sonja, koja je svedočila krahu ove tvorevine vode dijalog o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Distorzirana poema prepliće stvarne izjave umetnica, delove tekstova iz stručne literature napisanih o njima, fragmente medijskih napisa, filmske dijaloge, kao i fiktivne dijaloge koje su dopisali sami autori performansa i veštačka inteligencija. Preispituje se moć koju pojedinac ima nad narativom koji se o njemu plete, tokom života, a posebno nakon smrti; uloge koje su nam tokom života dodeljene u skladu sa vremenom i prostorom u kome živimo i mogućnost opiranja istim, kao i najosetljivije pitanje: imamo li pravo da spekulišemo i naslutimo šta bi o današnjem vremenu i aktuelnim geopolitičkim, umetničkim i ekološkim problemima mislile devojka iz grada i lice sa novčanice.
Nakon otvaranja, projekcija i razgovor u maloj sali KC Čačak Sezgin Boynik i Branislav Dimitrijević u razgovoru o filmu „Za sada bez dobrog naslova” (1988), Srđana Karanovića Kako bi pronašao filmsku formu za smelu nameru da snimi film o krizi na Kosovu, neposredno pred kraj jugoslovenskog socijalizma i neposredno uoči ratova devedesetih, Karanović gradi specifičnu montažnu strukturu sačinjenu od različitih tehnika snimanja i različitih narativnih žanrova. Suočenjem neposrednog konteksta (asociranje na „slučaj Martinović" ili na lažne vesti o porastu seksualnih zločina na Kosovu osamdesetih) i samog procesa potrage za filmskom formom koja bi odgovorala ovim okolnostima, nastaje „film od 30 stilova" jer, kako kaže Karanović, samo takav može da „rekonstruiše miris našeg okruženja". S druge strane, ovakav filmski postupak ukazuje na pitanje limita predstavljanja, kako real-političkih tako i umetničkih limita predstavljanja teme "koja je još uvek tabu", što u samom filmu, te 1988, i izgovara jedna protagonistinja.
Galerija Narodnog muzeja Čačak Bojan Stojčić Hope Hotel Phantom, 2024. Ambijentalna instalacija: video 22’, tv, nameštaj, uramljeni zapisi snova Dejtonski mirovni sporazum, ispregovaran u zračnoj bazi Wright-Patterson, u američkoj državi Ohio, zaustavio je brutalni rat u Bosni i Hercegovini (1995). Dvadeset sedam godina kasnije otputovao sam u Dayton i rezervisao sobu u istom hotelu. Našavši se u istim sobama i hodnicima kao i ljudi koji su oblikovali budućnost moje zemlje postao sam fantom u odjecima historijskog događaja ili neprolaznog sna.
_0_95739700%201742912004.jpg)
Umetnička galerija ''Nadežda Petrović'' Efemerne Konfesije Četvrtak, 2023‒2024. zidna instalacija Autorke i autori koncepta: Efemerne Konfesije (Marija Balubdžić, Vladimir Bjeličić, Zoja Borovčanin, Zoe Gudović, Ilija Milošević i Andrej Ostroški) i kustoskinja Simona Ognjanović Prostorna organizacija: Jelena Kesić Zidna instalacija „Četvrtak” nastala je „kolažiranjem" elemenata (manifest, video radovi, korišćeni rekviziti) inicijalno produciranih za potrebe prve samostalne izložbe istog naziva realiovane januara 2024. u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda. Iako u sasvim redukovanoj formi ovaj rad ponavlja osnovne intencije same izložbe, prevodeći performativno iskustvo muzičko-scenskog dreg izvođenja u izlagačko-galerijski format, „izvodeći” tako dreg drugim sredstvima.
Umetnička galerija ''Nadežda Petrović'' Walid Raad Druže vođo, druže vođo, drago mi je da Vas vidim, 2023. video, 0’ 10’’ Od 117 vodenih kaskada u Libanu koje su zvanično označene kao vodopadi, 37 je promenilo ime jednom, 21 dva puta, 17 tri puta, 12 četiri puta i pet vodopada pet puta. Od tih pet, danas poznatih kao „promenljivih pet”, jedan je imenovan i preimenovan po arapskim, iranskim ili turskim umetnicama: Fahrelnissa Zeid, Seta Manoukian, Saloua Raouda Choucair, Inji Aflatoun, Samia Halaby. Do danas nije jasno zašto su vodopadi dobili imena po umetnicama, niti zašto su im imena menjana iznova i iznova tokom godina. Na ovoj izložbi, predstavljam jedan od „promenljivih pet” sa njegovim prošlim i sadašnjim imenjacima.
Galerija Narodnog muzeja Čačak Mahdi Baraghithi „Borimo se protiv ljudskih životinja“, 2024 mešoviti mediji, 50 x 150 cm Instalacija ima oblik znaka, kakav se obično koristi u zoološkim vrtovima ili prirodnim rezervatima za upozorenje na opasne životinje i na isti način ga primenjuje izraelska okupacija. Da bi upozorili Izraelce ili strane posetioce da ulaze u oblasti naseljene Palestincima, ta mesta se označavaju kao opasna i zabranjena, implicirajući da posetioci mogu biti u opasnosti. Ovo je namerna strategija kako bi se sprečio ulazak stranaca i održala kontrola nad Palestincima koji žive pod potpunom izraelskom vojnom upravom, istovremeno prikrivajući kontinuirane aspekte aparthejda. U ovom radu, inkorporirao sam frazu „Borimo se protiv ljudskih životinja“, koju je izraelski ministar odbrane Yoav Gallant upotrebio da opiše Palestince koji žive u Pojasu Gaze. Ova fraza se koristi da bi se opravdala izraelska agresija u Gazi od oktobra, kao i za racionalizaciju svih prethodnih napada i 75-godišnje okupacije palestinske zemlje.
Dvorište Narodnog muzeja i fasada konaka Jovana Obrenovića Rena Rӓdle & Vladan Jeremić Bol symbola, 2023. baneri različitih dimenzija digitalna štampa i akril na tekstilu „Bol simbola” - Na horizontu grada Kosovska Mitrovica stoji spomenik lokalnim rudarima i jugoslovenskim partizanima palim u Drugom svetskom ratu, podignut 1973, po zamisli Bogdana Bogdanovića. Rena Rädle i Vladan Jeremić istražuju sistem simbola razvijen kao rečnik otpora nacionalizmu tokom perioda socijalističke Jugoslavije. Taj sistem nadopunjuju savremenim kontekstima, razvijajući ih u nove konstelacije, oslanjajući se na metod koji su letristi zvali metagrafika, što je vid stapanja reči, ikoničnih znakova, poetika ili zvuka. Zastave koje nastaju kao rezultat toga tiču se Bogdanovićevog nasleđa, savremenih realpolitičkih poduhvata i urbanih prostora kojima dominiraju nacionalne oznake. Kompozicije sažimaju strast i bol jezika koegzistencije. Bogdanović je svoje javne spomenike u Kosovskoj Mitrovici i na drugim mestima smatrao antispomenicima koji prkose hronološkoj klasifikaciji i ne slede dominantne obrasce socijalističkog modernizma ili realizma.
Umetnička galerija ''Nadežda Petrović'' Hristina Ivanoska „Čulnost u procvatu“, 2024. Instalacija, mural (pigment) i odevni predmeti (vunena i pamučna tkanina, pamučni i sintetički konac, metal i plastika. Dimenzije promenljive. Učesnik u realizaciji: Dragan Hristov (osnova kostima) Ova novonaručena instalacija inspirisana je esejem Done Haravej „Manifest kiborga“ (1985) i njene knjige „Ostati sa nevoljama“ (2016), kao i mojim stalnim interesovanjem za vilu (poznatu u jugoistočnoj Evropi kao samovila, vila, juda, majka), antropomorfno mitsko biće ali i prototip žene slobodne volje i slobodnog duha. Cela instalacija pulsira u nijansama delikatne ružičaste boje i srebrne nalik ogledalu kao odgovor na našu otuđenost koja je izraženu kroz moju nebinarnu tipografiju „Arhetip otvorene forme“ koja čitanje čini gotovo nemogućim činom, a zadivljujuću garderobu kao omaž ženama koje su znale jezik duhovnog i sakralnog, kao i magiju lečenja. Naslov je inspirisan pesmom Odri Lorde „Rekreacija“.
Umetnička galerija ''Nadežda Petrović'' Maja Smrekar Naopačke, 2024. fotografija (print + okvir), 140x100 cm Saradnik: Goran V. Popovski (fotograf) „Naopačke“ je foto-performans posvećen Sonji Savić (1961-2008), izuzetnoj glumici čija je karijera definisala eru između Titove Jugoslavije i njenog raspada. Pored svojih obimnih multidisciplinarnih umetničkih aktivnosti, Sonja je bila otvoreni buntovnik protiv kulturnog i političkog pravca kojim je njena zemlja krenula tokom devedesetih godina prošlog veka. Sonjin identitet, prepoznat i kao ženski i kao dečji, dao je preciznu osnovu za moj performans. Igrajući se na ljuljašci postavljenoj u bašti ispred njenog doma u Čačku, snimam raskrsnicu naših privatnih pobuna. Ovaj čin simbolizuje trenutak u kojem se spajaju njen i moj prkos, slaveći duh otpora. Naslov rada, Naopačke, doslovno predstavlja foto-izlog, obaveštavajući gledaoca da, čak i kada svet oko vas očekuje konformizam i gura vas u uglaste zagrade društvenih normi, morate ostati beskompromisni.
Umetnička galerija ''Nadežda Petrović'', zatvaranje Jelena Vesić Lecture-performance: READS ROK Performativno predavanje: radni sto, kompjuterska stolica, video projekcija, 45’ Izvođenje priče o Jugoslavi (heroini Žilnikovog filma Rani Radovi) kroz feminističku kritiku i humorističku refleksiju generacije savremenih umetnika, intelektualaca i pisaca, pripadnika GenX, opsednutih jugoslovenskim socijalizmom i umetničkim eksperimentom 60ih i 70ih godina XX veka, kao i pobunjeničkom estetikom studentsko-radničkih protesta 1968. Jugoslava je seksi revolucionarka, neka vrsta Sonje S, jugoslovenske „nove žene”, aktivistkinje, predvodnice, melanholičarke sklone ushićenju i razočaranju. Izlaganje je između predavanja i performansa, uključujući u diskusioni narativ/analizu, elemente samo-refleksije, društvene refleksije, ispovesti i poetske fikcije i koristeći elemente za demonstraciju – slide show, vizuelni material, knjige... Naslov referira na rad Martha Rosler čita «Vogue» izveden na alternativnoj njujorškoj televiziji Paper Tiger TV 1982. u kojem ova umetnica i teoretičarka komenta-riše poznati modni časopis erotski dodirujući njegov sjajni papir i slike glamura i luksuza, i komentarišući lifestyle i uspon vlasnika kompanije Vogue.