ICOM SRBIJA NAGRADA 2024
Народни музеј Крушевац / Меморијални комплекс Слободиште
Слободиште као место страдања различитих идеолошких противника, али заједничке смрти, треба да постане и место коначног помирења.
Након двадесет година затворених врата и три године континуираног рада на реконструкцији објекта Дома Слободишта, почело се са развијањем идеје о новој сталној поставци. Крајем децембра отворена је стална поставка Казнени завод – Логор у Крушевцу, ауторки Бојане Брајовић и Милијане Радосављевић. Пратећи принцип специфичног ентеријера, створен је простор који кроз три изложбене целине говори о страдању невиних грађана Крушевца и околине у периоду 1941-1944. године. Кроз хронолошки наратив пропраћен архивским материјалом у виду објава, фотографија, докумената, личних предмета и вокалног записа публици се приближава време немачке окупације и страдања у логору. Ови елементи доприносе да простор добије не само на својој естетизацији, већ и на стварању меморијалног места које подстиче јавност, а пре свега локално становништво на стварање заједнице сећања. Претходна година је у погледу оживљавања простора била кључна. Ту није реч једино о реконструкцији и прилагођавању замишљене поставке простору, већ и бројним истраживањима и откривањима нових елемената која су допринела формирању садржајније архиве. Сазнало се за имена многих жртава и тиме повећао број нама, до сада, познатих страдалника. Уз имена нађен је и идентификован позамашан број портрета и предмета који су им припадали, те је читав пројекат ширио размере.
Иновативност
Меморијални парк Слободиште пружа могућност сагледавања познатог историјског периода и неумитног страдања из комплексније и интимније перспективе. Спомен-парк обаваља своју примарну функцију, очување сећања и поштовања према страдалницима, али симултано нуди могућност индивидуалне перцепције догађаја својом посебношћу која се огледа управо у његовом промишљеном уређењу. Достојанствени и суптилни ефекти, помирљиви тонови и акценат који је ставњен на саме ликове жртава и њихових личних предмета допринсе осећају живости и присутности њих самих, упркос томе што поставка служи као успомена на њихову смрт. Суптилност се очитава и у аудитивном медијуму, који је брижљиво одабран и компонован за поставку. Неинвазивна, тиха и нема мелодија оплемењује читав простор. Може се помислити или стећи утисак да се таква естетика конституисала управо жељом жртава да се о њима чује. Слобода перцепирања остварена је потпуном аполитичношћу, и то је једна од истакнутијих одступница између онога што је комплекс раније био и представљао и онога што је сад. Иновација се и састоји у томе што се једна важнија замисао спровела у дело. Речју, иницијативом запослених на пројекту, смрћу и сећањем подстакнуто је осећање непоколебљиве и свевременске животворности, која у исто време не познаје икакве друштвене подељености ма какве природе. Овакав принцип Слободишту даје универзалност. Његова помирљива природа омогућава атмосферу која усмерава на размишљање о трагици живог бића и патњи човека ван просторних и временских граница.
Један од елемената нове сталне поставке су вертикални панели. Поред приказивања фотографија злочина које су снимили сами Немци, пажња се усмерава на осветљене портрете страдалих позивајући посетиоца да сагледа светлији смисао њихове жртве. Њихова лица сада публика по први пут може да види.
Другу целину поставке чине вишенаменске витрине. Симболишући вечито горећи пламен ови елементи чувају сећање на њихова имена и са личним предметима из логора осликавају тежину поднете жртве.
Трећу целину представљају хоризонталне витрине. Читав концепт формиран је хронолошким представљањем догађаја који су трајали током четири окупационе године. Поред кључних датума који бележе најмасовнија стрељања, страдања су се одвијала готово континуирано. Део садржаја чини архивски материјал (плакати, објаве, фотографије, документа)који је у овим изложбеним целинама хтонолошки поређан, док свака година има свој простор.
Аутентичан звучни запис још један је од елемената нове сталне поставке. Брижљиво одабрана и компонована за поставку мелодија оплемењује читав простор и приближава посетиоца времену у коме су се ови злочини дешавали.
Немачка окупациона управа основаће овде један од својих концентрационих логора. Први затвореници били су заробљеници у Априлском рату. За њима су доведени они намењени за премештај у друге логоре. Коначно, овде су затварани, ислеђивани, мучени и убијани у највећем броју невини, који су се нашли у логору не према стварном степену кривице, већ често сасвим произвољним одабиром.
У оквиру логора се спроводе прва стрељања, испрва појединачна, а потом масовна, недалеко од саме зграде логора. Прво веће стрељање извршено је крајем септембра 1941. године када је у граду је страдало више од 120 људи, већина под Багдалом. Тога дана спроведено је и прво масовно стрељање ромске популације у окупираној Југославији. У одмазди је страдало њих око 70. Најмлађа жртва, Страхин Васић, имао је 13 година.
Најмасовније стрељање извршено је у зору 29. јуна 1943. године. На молбу да се, због значаја Видовдана у српском народу, стрељање заказано за тај дан одгоди, окупатор је одговорио тако што је спровођење одмазде одложено за неколико сати, до у освит наредног дана. Тог јутра, по званичним извештајима погубљено је 575 људи, од чега њих 324 у Крушевцу. Преостали, стрељани на Бањици, такође су били из Крушевца и околине.
У годинама иза рата, зграда логора је порушена. Премда не постоји потпуна евиденција, сматра се да је кроз овај логор прошло више хиљада мушкараца и жена из свих поробљених крајева. Немали је број одавде спроведених у логоре веће и злокобније, одакле се никада неће вратити. Именом и презименом, до данас је евидентирано преко седам стотина убијених на овом месту, али тај број није коначан.
Поред збирки личних предмета и изложених докумената пажњу привлаче оригинална сведочанстава о последњим тренутцима живота жртава, поздрави и речи које су заточени оставили члановима своје породице.
Спомен-парк Слободиште, дело архитекте Богдана Богдановића, јединствена је просторна, уметничка и историјска целина. Свечано је инаугурисан у јуну 1965. године. Слободиште чине две гробне хумке, Капија Сунца, Долина поште са каменим птицама, Долина живих са амфитеатром, и само стратиште као кључни елемент читавог комплекса.